Samo za članove 5

Realno ne možemo očekivati više od 3 medalje. U vaterpolu i Novaku imamo materijal koji može otići do samog kraja, a iz ostalog ako izvučemo još nešto biće dobro. Lično sam nezadovoljan ciklusom između Pekinga i Londona, ništa nije urađeno da se obezbede bolji uslovi "malim" sportovima koje jedino pogledamo na toj olimpijadi. Da li je Čavić napredovao u odnosu na minuli period ili nazadovao, zašto je to tako? Gde je ona mala Higl? Da li je moglo više pažnje da se posveti njima ili njima sličnim koji su već bili vrhunski materijal?

Hajdemo redom

Vaterpolo: Uz Novaka definitivno je vaterplolo reprezentacije nas glavni adut za zlatnu medalju. Red je da Madjari posle 3 uzastopna zlata prepuste najsjajnije odlicje nekom drugom.

Tenis: Samo i jedino Novak. Od ostalih nema vajde. Jelena je pre 4 godine bila prva igracica sveta, Ana je tada osvojila RG, a Zimonjic Vimbldon u dublu, pa nista nisu uradili u Pekingu, a sada su se i okolnosti nazalost izmenile.

Plivanje: Nazalost Cavic vise nije onaj stari. Naravno ne treba ga otpisivati, ali tesko da ce ponoviti uspeh iz Pekinga. Povrede, a i godine su ga vec polako sustigle. Za plivanje 28 godina je mnogo. Ni on sam nije optimista.
Nadja je u Rimu napravila senzaciju, ali iznenadjenja u plivanju su moguca jedino u prsnom stilu. U ostalim stilovima tesko. I Djudjica Bjedov je takodje bila prsasica, a na igre u Meksiko Sitiju 68. otisla samo da bi bila clanica nase stafete, a na kraju se spletom okolnosti vratila sa dve medalje.

Veslanje: Ako Stojic i Visacki u Sidneju nisu uzeli medalju (najvise zahvaljujuci stazi koju su dobili i vetru), a bili su u zivotnoj formi nece ni posade (cetverac i dvojac bez kormilara) koje su se plasirale za London.

Odbojka: Da se mi prvo plasiramo na igre. Ne sumnjam u to, ali treba imati na umu da se ni Poljakinje kao evropske prvakinje iz 2003. (bile i 2005.) nisu plasirale na igre u Atini. Konkurencija na olimpijskom odbojkaskom turniru (u obe konkurencije) je paklena i bice vraski tesko doci do medalje (ako se plasiramo).

Streljastvo: Nazlost nece biti Jasne Sekaric, ali u ovom sportu je realno ocekivati da nas neko od ucesnika obraduje. Od raspada zemlje 1992. strelci su osvojili 7 medalja (svi ostali sportovi zajedno 8). Kapa dole.

Rukomet: Da budem iskren nisam ocekivao da ce se rukometasi plasirati u London. Medalja je miljama daleko.

Atletika: U Pekingu su se kao velike nade pojavile jedva punoletne Spanovic i Jelaca. Sada, 4 godine kasnije jasno je da nisu ocekivano napredovale. Ivana je 2008. skakala 6.65, a danas licni rekord joj je samo 13 cm duzi. Tatjana prosle godine nije bacila hitac ni blizu 60 m. Izuzetak je Dudas, ali jasno je da se nije dobro radilo.

Tekvando: Nasa trojka je previse mlada i neiskusna za nesto vise.

Kajak i kanu: Nista.

Boks: Nista

Stoni tenis: Nista

Biciklizam:

Nadam se da ce se i rvac Stefanek plasirati u London. Prosle godine je bio jako blizu na SP, ali nije uspeo.

obzirom da pomalo nismo imali ni sreće proteklih godina, ja mislim da će nas sad malo pogledati i da ćemo uzeti 4 medalje.

Kao potencijalna iznenađenja bih uzeo muški dubl u tenisu, ili neku od odbojkaških ekipa.

Novak i vaterpolisti bi trebali biti na postolju 90%, a ja bih se najviše odbradovao nekoj od medalja iz atletike i plivanja.

Obradovao bih se i streljaštvu i tekvondou, tu svakako imamo šanse, ali nije to to. Dudaševa medalja bi me baš oduševila, desetoboj je disciplina koju najviše cijenim.

Mene bi obradovala svaka medalja podjednako.
Samo ne vidim nacin na koji Dudas moze osvojiti medalju.

Mene bi obradovala medalja Zorane Arunovic... jako je talentovana devojka, pa mislim da bi mogla da nas iznenadi sa medaljom...

Talentovana i još iz Ljiga.

Je l' da? To nisam znao... sa njenom majkom ponekad radim u poreskoj upravi i cesto pricamo o Zorani, ali sam mislio da si oni iz Beograda...

Otac joj je iz Veliševca, selo pored Ljiga, tamo ima streljanu, tamo vežba koliko znam, ali je ona pretpostavljam rođena u Beogradu.

Nataša Janić...

Oduševio bih se da uzmemo medalju u košarci, na leto u Londonu.

Pre toga da dobijemo Španiju u finalu u Litvaniji 2011.

На крају идемо у основну школу, па ви видите како се то мери са оним непрофитним монополистичким кошаркашким клубовима.

air slavkan ::На крају идемо у основну школу, па ви видите како се то мери са оним непрофитним монополистичким кошаркашким клубовима.

Jedno je sigurno. Idete u profitabilnu ustanovu.

evo danas u "Poslovi"ma traže radnike za izmišljene poslove

uprava grada Kraljevo

Za upućene: šta nam je sa Bagdatisom

Mora da se sprema za maturu, pa mu tata zabranio računar

Ray Allen ::
Mi smo u Atini i Pekingu (zajedno) uzeli ukupno 5 medalja, a Hrvati i Slovenci 10 odnosno 9. Da ne govorim da redovno uzimaju medalje na zimskim OI, a da je tamo nama najbolji plasman neko 47. mesto.
Racunajuci zajedno Atinu i Peking bitno je reci da je Hrvatska uzela medalje u sva 3 bazicna sporta (atletika, plivanje, gimnastika).
Za mene je sve ispod 5 osvojenih medalja nasih sportista neuspeh u Londonu. Mada ne vidim nacin kako do njih doci.

Добро си приметио ово за базичне спортове. Је ли се у нашем Србистану ико бави гимнастиком? Пливање је само и искључиво због једног Амера (игром случаја српског порекла) добило на значају, али је број базена годинама исти. Атлетика? Годинама се прича о изградњи националног атлетског стадиона, али на томе је остало. Јебеш то, дај да се улаже у фудбал. Ипак су ту паре, а тајкуни, криманалци и сама држава мора негде да пере новац.

Slazem se. Za mene su OI pravi pokazatelj.

Па сад, не знам. Сећам се да је Аргентина у Атини освојила турнире у два вероватно највећа планетарна спорта- фудбалу и кошарци, што претходно нико није урадио. Не знам да ли су узели јoш које злато или колико још медаља, али сам сигуран да су неке нације специјализоване за одређене дисциплине освојиле више медаља од њих. Први ми падају на памет Кенијци или Етиопљани који су специјалци за одређен број атлетских дисциплина, а вероватно улажу још мање новца од нашег Олимпијског комитета. Мислим да знаш на шта циљам.
Хоћу рећи, није баш то све идеално постављено. У неким спортовима је много теже доћи до медаље, а у теорији извесни Мајкл Фелпс на једним јединим играма може освојити више медаља него што Коби Брајант може сакупити учешћа. У сваком од три базична спорта имаш двоцифрен број дисциплина и паметне држава најпре улажу у оне спортове где се дели највећи број медаља.

Дрекс ме је претекао па је први поменуо мишки дубл као могућност да се узме медаља, ја стварно полажем велике наде у ту дисциплину.

Да су се кошаркаши пласирали, сада бих могао паре да ставим на њих, овако - јебига. Могу чак да кажем да ми је више криво због пропуштеног дуела са Америма него за саму медаљу.

Велики сам песимиста по питању пласмана наших одбојкашких селекција на Олимпијаду, мислим да ни мушкарци ни жене неће успети да оду у Лондон.

Безрезервно очекујем медаљу од стрелаца, не пратим много стрељачки спорт али често у новинама налетим на податак да је неки од наших стрелаца освојио светски куп или медаљу на континенталном првенству. То ми говори да ће бар неко од њих успети да буде пласиран међу прва три.

Код Ватерполиста и Новака је тај проблем што би се код њих свака медаља осим златне сматрала неуспехом... Не знам на који начин то може да утиче на њих ако којим случајем буду морали да играју за бронзу (овде пре свега мислим на ватерполисте, мислим да се у тенису ни не игра за бронзу).

Од осталих спортова, гимнастика мислим да код нас и не постоји, у суштини мени се тај спорт гади кад знам да све зависи од неких бодовања. У пливачким дисциплинама мислим да је свако финале успех. Пласман рукометаша на игре је за мене кључан моменат, нешто што ће дуплирати ниво интересовања за само тамичење, да је њихов успех изостао вероватно би Олимпијске игре биле најслабије испраћене до сада (с моје стране). Квалитетом свакако нису међу прва три тима, али у рукомету све зависи од форме и среће у неколико мечева.

Најбоље сам упознат са дешавањима у атлетици, а пре свега мислим на подршку савеза коју имају наши атлетичари. Неколико мојих другова јури олимпијску норму, неки су већ успели да је остваре. Олимпијски комитет мислим да даје пристојну финансијку подршку за наше услове. Сви знамо да они који остваре Б норму најчешће буду на четрдесет-и-неком месту у својој дисциплини, готово је извесно да неће проћи ни прелиминарну рунду а наш савез и такве спортисте премира са по 7-8 000 евра које им ставља на располагање да искористе за припреме. Помаже се и онима који нису ни близу норме, примера ради мој блиски пријатељ, маратонац Ристичевић је добио плаћене трошкове одласка у Ротердам где је покушао да оствари Б норму која износи 2.18 а он у каријери није успевао да иде до сада испод 2.28 (у Ротердаму је истрчао лични рекорд 2.25)... Они коиј остваре А норму добијају много већа финансијска средства, више хиљада евра на месечном нивоу током целог циклуса, спонзорства разних команија а велико је питање да ли ће ико од њих доћи и до финала. Тако да мислим да проблем са базичним спортовима (ајде да кажем конкретно за атлетику) није у улагањима већ просто у малој бази. Мисмо мала земља у којој је атлетика на самом дну кад је популарност у питању тако да је број деце која тренирау јако мали а уз све то имамо скромну традицију тако да боље резултате није објективно очекивати. Евентуално би смо могли више у скакачким и бацачким дисциплинама, али просто мало људи се тиме бави. У тркачким дисциплинама нема смисла ни да се трудимо....

ZuLuofVozdovac ::Код Ватерполиста и Новака је тај проблем што би се код њих свака медаља осим златне сматрала неуспехом... Не знам на који начин то може да утиче на њих ако којим случајем буду морали да играју за бронзу (овде пре свега мислим на ватерполисте, мислим да се у тенису ни не игра за бронзу).

Igra se. Novak je bronzani iz Pekinga.

blagoje ::Пливање је само и искључиво због једног Амера (игром случаја српског порекла) добило на значају, али је број базена годинама исти.

Слажем се за овај национални атлетски центар, али кад су Базени у питању ниси у праву. У претходним годинама је изграђено туце затворених базена по Србији у којима постоје услови за озбиљно тренирање, прво ми пада на памет Смедерево али знам да је изграђено стварно много базена (јер је изградња јако јефтина и онда је то ствар коју локалне главоње могу да одраде за 4 године за време једног мандата и да не ту фору задрже фотељу).

@blagoje
Interesantan je podatak da do Atine Argentina 50 godina nije imala olimpijsko zlato.
Naravno da razumem sta zelis da kazes i naravno da nije sve idealno postavljeno. Pada mi na pamet i K. Koventri koja je sama Zimbabveu donela nekoliko medalja, ali objektivno OI daju najblizu sliku stanja u svetu sporta.
I da. Jako mi je bilo drago sto su u Pekingu barjaktari za Kinu i Nemacku bili bas kosarkasi.

ZuLuofVozdovac ::Дрекс ме је претекао па је први поменуо мишки дубл као могућност да се узме медаља, ја стварно полажем велике наде у ту дисциплину.

Smatram da vece sanse ima mix dubl. Nisam siguran, ali mislim da ucestvuje samo 16 parova.
Muski dubl neka za pocetak pobedi neki mec u Dejvis kupu.

Зулу, у праву си за базене. Имао сам пре свега на уму катастрофално стање београдских базена, где на "Ташу" с времена на време пропадне кровна конструкција, а тек је недавно обновљен СРЦ "Гале Мушкатировић", екс "25.мај". "Бањица" некако функционише, а "11. април" и даље нема затворени базен, мада видим да нешто раде последњих месец, два дана.
Кад то упоредиш са једном Будимпештом за коју сам прочитао да са широм околином има неких 60, 70 базена дође ти мука. И схватиш да ти њихови резулатати у пливању и ватерполу нису случајни.
Што се тиче базена по Србији, потпуно сам заборавио Смедерево у које неретко свраћам, додуше нисам видео нови базен, али сам на базенима Југово поред Дунава боравио баш често. Сетио сам се да је ватерполо репрезентација играла недавно пар пута у Крагујевцу. Да, изградило се понешто базена.

Ево га пројакат будућег базена у Панчеву, родном граду Нађе Хигл.

Posto mi je posao upravo izgradnja bazena, a u CV-u ih imam vec, masala, 8 komada, mogu da kazem da to nije toliko skupa investicija kako se ljudima obicno predstavlja. Danas se svugde u svetu koristi tzv Myrtha tehnologija za izgradnju bazena koja podrazumeva konstrukciju od celicnih inox panela. Betoni i teske konstrukcije su prevazidjena, neprofitabilna i krajnje neprakticna resenja.
Na primer, bazeni u Atlanti, za potrebe olimpijskih igara 1996., napravljeni su Myrtha tehnologijom, od inox panela, a kasnije su jednostavno razmontirani i danas vise ne postoje.
Takvom tehnologijom mozete u rekordnom roku napraviti bazen bilo kojih dimenzija i da vas vecno sluzi, a da troskove same izgradnje i vreme izgradnje svedete na minimum.

Samo odrzavanje bazena jeste skupa stvar, i to iskljucivo zbog hemije koja se koristi, pre svega hlor, flokulanti, algicidi i kiselina za snizavanje PH vrednosti. U letnjem periodu, kada su isparavanja velika i kada na bazenu ima dosta kupaca, trosi se u proseku jedna tona hlora i kiseline mesecno, sto uopste nije jeftino, na primer na mesecnom nivou oko 10 000 evra.

Medjutim, sama konstrukcija, izgradnja i tehnologija jednog Olimpijskog bazena ne bi smela da kosta vise od 500 000 evra. Ovde govorim samo o bazenu i njegovoj tehnologiji, ne govorim o propratnoj infrastrukturi. Medjutim, to su smesne cifre u savremenom gradjevinarstvu i sigurno da jedna drzava za takve stvari NE SME da trazi izgovore.

''Show must go on'' - испевао је својевремено у лабудовој песми велики шоумен, звезда и један од највећих вокала рокенрола, Фреди Меркјури. У тој, можда и најмрачнијој песми коју су Квин икада снимили је сумирао и свој живот, борбу са болешћу, несносне медије, глад публике за трачевима и сензацијама и неумитност пролазности живота и замене оних који одлазе са сцене новим ''месом''.

У протеклих двадесетак година мало тога се у свету променило када су медији у питању. Интернет је целу ствар чак и погоршао, а сви смо постали робови праћења туђих живота од којих нас често раздваја само неколико кликова мишем или даљинским. Приватности скоро да више и нема, а они који свој хлеб зарађују пред камерама су се суштински одрекли свог живота зарад нас, неуморних сунђера жељних њихове интиме.

Последња у низу жртава свевидећег ока је и нама блиски тениски суперстар, светски број 1, Новак Ђоковић. Иако он то вероватно никада није желео, гледали смо га како одраста пред камерама. Победе, порази, радост, бол, туга, умор, бес, немоћ, али и љубав према породици и земљи, као и бескрајна духовитост и шарм су се смењивали пред нашим очима. То је била цена шоубизниса и остваривања дечачких снова. Машинерија медија, фанови и непријатељи су константно хтели још, жељни гледаности, пикантерија и скандала. И добили су.

Како то већ живот зна да саркастично режира, једна од Новакових драма се одиграла и пред нашим очима. Камера мобилног телефона је забележила тренутак када се Ђоковићу уручују тужне вести о смрти блиског члана породице. Све светске тв-станице су преносиле са посебним, помало перверзним занимањем све његове реакције и емоције на мечу који је уследио свега неколико сати након што је преминуо његов деда. На интернет форумима су се смењивале реке саучешћа са бујицама негативних оцена истих. Као по обичају, људи су се узносили и унижавали у милисекундама.

Не верујем у Рај или Пакао, не знам да ли је један од Новакових стубова у животу отишао на небо које је он дозивао након победе, а нисам сигуран ни да ли ће они који су га у овом тешком тренутку пљували отићи на једно веома врело место, али знам да је туга једна веома лична емоција. Баш као и жал и бол.

Одавно сам престао да се дивим Новаку као тенисеру, његовом односу према медијима, васпитању, елоквенцији. То види цео свет, па чак и они којима је трн у оку, и то више никада неће бити спорно. Данас сам у светском тениском рекету број 1 видео нешто истински застрашујуће и величанствено у исти мах. Видео сам сву менталну снагу потребну за јавни посао. Све оклопе које он и њему слични мегауспешни људи морају да подигну око себе да се заштите од модерног Орвела. Данас се више неко икада видео материјал од којег су сачињени велики шампиони и људи. Тај материјал имају само ретки хомо сапиенси. Новак је 19. априла 2012. године у Монтекарлу однео још једну велику победу, не над тугом, не за деда Владу, већ победу над медијском аждајом. Иако грогиран, издржао је меч са камерама и микрофонима на ногама. И отишао бар на кратко ван домашаја рефлектора да се распадне и оголи као човек, а не машина која је принуђен да буде. Да искрено тугује када га нико не види.

Можда ће ме неко прогласити безосећајним, али не могу да изјавим саучешће породици Ђоковић. Не познајем људе, а туга који они сада осећају је бол само за њих и њима драге људе чије животе је деда Влада увеличао својим присуством. Могу само да им кажем да се добро исплачу у самоћи. Нажалост, немају времена за све сузе. Већ сутра, следи нова рунда у суровој арени. Батерије су напуњене, камере зује, микрофони шуште, а рефлектори прже ли прже. Шоу мора да се настави. Са Новаком или без њега.

Нећу гледати сутрашњи меч против неког небитног Холанђанина. То ће бити моје саучешће и симболична помоћ Новаку и његовој породици. Један пар очију мање да у њега нетремице зури, један угашен модем, један искључен телевизор. Надам се да нећу бити једини који ће га, барем накратко, пустити на миру. Заслужио га је крваво.

http://userserve-ak.last.fm/serve/_/48419675/Freddie+Mercury+Freddie_Mercury.gif

Talicni Tom ::Za upućene: šta nam je sa Bagdatisom

Mora da se sprema za maturu, pa mu tata zabranio računar

Bagdatis nema vremena za košarkaše, lajkuje slike Cecine ćerke po faizbuku , zna i on đe se valja zadenuti