Svaštara 8

"To je za mene aktuelno. Nemam prava da tvrdim da je to važno za sve ljude, jer bi, možda, to bilo neskromno. Ali, za mene je to važno zato što sam ja, kao mlad čovek, bio uhapšen i oteran na Goli otok", objasnio je autor.

Ne želeći da ponovo priča o "svakojakim strahotama i torturama" kroz koje je prošao, Mihailović je kazao da "su pre tri godine, tek, posle jednog saobraćajnog udesa, lekari ustanovili da je kao staru povredu, imao lom četiri rebra i pretpostavili da je nastala na Golom otoku".

"Očekivao sam, nastavio je on, možda celih 20 godina, da će se Golim otokom pozabaviti neki drugi čovek, koji će imati dovoljno dara i strpljenja da to uradi, ali to se nije desilo, i onda sam zaključio da treba da počnem da sam radim".

Prema Mihailovićevim rečima, "u to vreme i dalje se pisalo o Golom otoku kao o jednoj situaciji koju su neki izdajnici partije i naroda zaslužili. Pisalo se sa jednog titovskog, udbaškog stanovišta, a ja sam znao da su to sve same laži pa sam rešio, sredinom 70-ih (1975.), da počnem da se bavim time".

"Priznajem", kazao je on "da sebe nisam smatrao sposobnim da jednu takvu strahotu dovoljno dobro opišem, jer sam mislio da bi za jedan takav logor bio dobar samo jedan Dostojevski, ali njega nije bilo".

Od početka rada na toj temi pa do završetka proteklo je 37 godina, a pisac kaže da je "želeo da to što pre završi", te da mu je uzor bio Solženjicin i njegov "Arhipelag gulag".


Ispričao je da je tek kasnije saznao da ni Solženjicin nije napisao "Gulag" za dve godine, već za 25 i da nije mogao da se izvuče iz "svog" logora više decenija, kao što neći moći ni on.

Govoreći o načinu rada na knjigama on je rekao da je "izabrao novinarsku formu razgovora o Golom otoku sa ljudima koji su i sami to preživeli, i koji su sposobni da formulišu neke zaključke o tom strašnom događaju i da je okupio desetoricu koje je poštovao, voleo i koji su u njega imali poverenja".

Pored razgovora, u knjige je uneo razne dokumente koji su se pojavljivali i kao primer takvog dodatka, baš u petoj knjizi, Mihailović je naveo pismo koje mu je stiglo iz Sidneja i oko koga se ispleo ceo "slučaj".

"Dobio sam pismo profesora univerziteta, koji piše o svom ocu, Anti Pavkoviću, umrlom psihijatru, koji je bio teran od Milovana Ðilasa i Aleksandra Rankovića, najpre da putuje u inostranstvo da sazna kako se slamaju zatvorenici u zatvoru, i kako to Sovjeti rade sa svojim zatvorenicima".

Prenoseći sadržaj pisma koje je objavio u dodatku pod naslovom "Politbiro uvodi psihosomatsku torturu", Mihailović je kazao da je Ðilas predložio da Ante Pavković, sa profesorom Vladimirom Vujićem, takođe psihijatrom, radi eksperimente na "najtvrdokornijim komunistima".

Kako je Pavković ispričao, "Ranković je odbio da se to primeni, međutim, prema onome šta se dešavalo kasnije u zatvoru, izgleda da je to, ipak, rađeno" naveo je Mihailović.

Zanimljiva je dalja "sudbina" tog pisma iz Australije, jer ga je Mihailović objavio u knjizi "Kratka istorija satiranja", 1999. ali ga niko nije ''registrovao'', sve dok ga novinar Miodrag Maksimović nije objavio 2006. u feljtonu u "Politici".

Prema Mihailovićevim rečima, "to je jako uzrujalo tadašnju glavnu urednicu Ljiljanu Smajlović, a, po mojoj pretpostavci i Milovanovog sina Aleksu Ðilasa.

"Gospođa Smajlović je napisala uvodnik protiv mene, gde je rekla da ja lažem, da nema nikakvih dokaza da je to bilo tako kako stoji u onom pismu. Da ona ne zna da li to pismo uopšte postoji, itd".

U navedenom dodatku Mihailović je objavio odgovor koji je napisao Milinko Ðorđević glavnoj urednici "Politike", u kome je ustao u odbranu Mihailovića, ali ona nikada nije htela da ga objavi.

Mihailović na kraju kaže da je u petoj knjizi "Golog otoka" prikupljen sav materijal o tom "trileru", pa i novo svedočenje Aleksandra, sina Ante Pavkovića, da je sve verno preneo i da nije imao zlu nameru u odnosu na Milovana Ðilasa, ali istorijska istina je ovakva kakva stoji u njegovom prvom pismu".