Svaštara 4

Verni sebi, dostojni sebe

Raznolikost. Ili razlicitost. Nešto što svi imamo. Nešto što nas čini unikatnima. Naše pozicione tačke u koordinatnom sistemu života. Ili življenja. Svi smo na rođenju dobili taj poklon. Niko nije preskočen, jer ne postoji veći dar od naše posebnosti. Zahvaljujući njoj, nismo brojevi. Zbog nje sam ja Jovana Vukoje, sa svim svojim vrlinama i manama, zbog nje si ti – ti, i sve tako redom. Ti ne možeš biti ja, niti ja mogu biti kao ti. I ja to ne želim, niti tome težim. A iskreno se nadam da i ti ne težiš tome.
Jer šta će nam duplikati? Koja je njihova poenta? Da sećaju na originale koje pokušavaju tako verodostojno da prikazu, i u najboljem slučaju da budu “skoro isti” kao oni. Nikad da ih prestignu, da budu bolji. Nikad da budu svoji. Moje mišljenje – to je kazna. Kazna prema sebi, pre svega, pa onda za celo okruženje.
Ako smo rešili da idemo nečijim tuđim putem, kako ćemo onda otkriti nešto novo, bilo šta? Gde je tu radost zbog otkrivanja nečeg novog, ushićenje zato što smo zavirili u nepoznato, zadovoljstvo sobom jer smo smogli hrabrost da zavirimo tamo gde niko dosad nije? Često razmišljam, šta bi se desilo da sam se rodila kao drvo, kao neka biljka, ili životinja, recimo neka ameba, ili neka patka, kokoška, ovca, bilo šta... I to su živa bića, jel da? I kad pogledam tako, imala sam sreću da ipak dobijem mozak, razum, inteligenciju, emocije, imala sam sreću da budem pripadnik čuvene vrste homosapiensa. Ali većina ljudi ne razmišlja tako. Oni baš sve te prednosti koje imaju u odnosu na ostatak prirode, kao da žele da svedu na minimum, kao da žele da se izjednače sa ostalim oblicima živih bića. Pa da, mnogi i jesu uspeli u tome. Možemo ih slobodno poistovetiti sa parazitima, eventualno metiljima. I takvi ljude prate kroz život neke druge ljude, nije bitno da li su dobar ili loš primer, samo da ne moraju oni sami da rizikuju. Tužno, ja sam ipak za varijantu da koristim svoju glavu.
Kad malo izanaliziramo, svi imamo obaveze koje se manje-više ne razlikuju. Imamo fakultete, poslove, trenige, događa nam se ljubav, tuga, sreća, razočarenja, uspesi... Sve je to neka vrsta šablona. I to nismo mi. Mi smo način na koji doživljavamo, i proživljavamo sve to, način na koji igramo košarku, volimo, radujemo se, tugujemo... E, to smo mi. I kad tako gledamo, naši životi možda imaju vrlo slične teme, ali su nam neverovatno različite priče.
Ipak, svi trče da se uklope u kalup. Kao da taj kalup pruža neku sigurnost. A upravo je suprotno od toga. U želji da se uklope, da budu ono što nisu po prirodi, mnogi izgube sebe, i kad dođe trenutak kad nema nikog u okolini ko će im pružiti ruku da se ne okliznu, shvate da čak više ne mogu ni na sebe da se oslone.
Jesmo, svi smo posebni, i tu se javlja i mnogo ekstrema, koji za moj ukus čak možda i previše forsiraju različitost. Ali to je stvar ukusa. Nešto što mi se ne sviđa, ne znači da ne poštujem. Baš naprotiv, jako cenim njihovu snagu i hrabrost. Kakav god da im je motiv, dosledni su sebi. I šta je to, nego hrabrost i snaga.
Zato, moj savet. Hitno pronađi ono što te usrećuje. Ali istinski usrećuje. Nekom je to nov automobil, nekom novac, nekom porodica, priroda, košarka, pisanje, publlicitet, samoća... Nije važno šta je, samo odredi to. I šta god da bude, nikad, ali nikad se ne smeš stideti toga. Jer to si ti. Nećeš se valjda stideti sebe?! Idi za svojim ciljem, za svojom zvezdom, gde god da te vodi. I ako masa krene na jednu stranu, a tvoj cilj te vuče na drugu, ići ćeš na drugu, naravno. Bićeš im čudan? Hoćeš. Pa šta? Bićeš zadovoljan? Hoćeš. Odlično, samo to je bitno. Ima dovoljno stvari na svetu da svi budemo srećni, samo kad bi slušali (i osluškivali) samo sebe. Koeljo u Alhemičaru sve vreme vodi pastira ka jednom cilju, a to je da nauči da sluša svoje srce. I kad bi svi tako postupali, ili se bar trudili, ovaj svet bi pun ideja, raznolikosti, kreativnosti, mogućnosti. “Poljsko cveće je posebno lepo, samo zato što je tako nestvarno šareno”.
Oni ljudi koji slede svoju viziju, iz kojih izbija entuzijazam i energija, koliko god da su drugačiji, i koliko god da strče iz mase, uvek će naći prolaz za ono što žele. Ali oni, koji izgube sebe na putu, retko stignu bilo gde. Oni ostanu zaglavljeni u nekom trenutku, uglavnom prošlosti, a slika budućnosti im je davno pobegla.
Primer, Salvador Dali. Njegov um je, mogu slobodno reći, bio uvrnut. Puštao je brkove da idu ka nebu, kako bi ostvario kontakt sa vanzemaljcima; kao mali se u školi zaletao i udarao glavom u zid pred svim đacima i profesorima, samo da bi skrenuo pažnju na sebe; predmet njegove fascinacije su bile iznutrice, probavni trakt i izmet; govorio je da je osnova svih velikih slikarskih dela, osnovna geometrijska forma – nosorogov rog! Sam je za sebe govorio da je lud. Bio je više nego svestan sebe. Ali, sve to ga je činilo srećnim, ispunjavalo ga je. Crtao je nosorogove rogove i iznutrice do besvesti, danonoćno. Gurao je napred, i bio je jedan on najcenjenijih i najpoštovanijih slikara čovečanstva. Zato je i sada podjednako cenjen. Zato što je pratio svoje srce.
“Glavu gore, i srcem kroz zid”. Vrlo je jednostavno.

ZuLuofVozdovac ::Ја бих само да кажем Денију да не мора неко да буде пунолетан да би радио и самостално живео, већ после 15. године сваки малолетник може да ступи у радни однос (под условом да тај рад није штетан по његово здравље) и да самостално користи зарађен новац. Такође, посел петнаесте године може да склопи и брак.
'