Svaštara 6

expert ::

Крис Фармер
Нумерисање мозга
Можда се еволуција природно завршава са човеком као производом друштвених мрежа


Хватам себе да мислим у пошалицама, вицевима и фразама. Нисам више способан да сачувам једну мисао у глави дуже од три секунде а да не почнем да тражим друге подстицаје. Престрављен сам могућношћу да ћу заборавити о чему сам уопште кренуо да пишем. Можда бих уместо свега могао само да убацим видео са јутјуба. Можда бих све могао да напишем само у три речи.

Фејсбук ми полако краде и ово мало пажње коју имам.

Замислите једно уобичајено понашање на фејсбуку. Улогујеш се. Погледаш да ли је неко коментарисао твоје статусе. Провериш још неких педесетак туђих статуса, ако не и стотину. Свако проверавање траје у просеку око две-три секунде. Можда и нађеш нешто што би лајковао или чак прочитао. Прелетиш преко свега и настављаш даље. Следећи!

Приметио сам да моје реченице постају све краће. Нема више зависних реченица, све је мање дигресија, мање описних прилога. Постоје два разлога зашто стално сами себе скраћујемо.

Прво, постоји опште убеђење да људи неће трошити време на дугачке текстове. Видеће гомилу речи и рећи ће сами себи: ,,прочитаћу ово касније”. Али то касније можда никад неће доћи јер нам време стално набацује да прочитамо све више и више ствари.

Друго, фејсбук није направљен за есејисте, фејсбук подстиче афористичност и свођење комплексних мисли на једноставне. Ефекат мреже јесте то што мислимо да смо промишљенији од просечног медведа.

Постоји неколико типова корисника фејсбука. Постоји такозвани човек вести којидели и поставља на фејсбук све што чита и често то не коментарише. Он чита, он лајкује и поставља. Човек вести никада неће поделити нешто оригинално, неку своју мисао. Затим, постоји човек музике. Човек музике поставља песме које слуша у том тренутку.

Неки постављају само слике своје деце. Неки причају о свом свакодневном животу. Међутим, све су ово само детаљи. Представљамо синегдоху доказа једне веће целине, наравно, представљајући само врх леденог брега. Ледени брег се никада у потпуности не открива.

Покушао сам да удружим све те типове корисника у мом постовању, али не успевам да избегнем њихов заједнички именитељ, а као последицу тога и сужавање распона пажње. Можда то зависи од мене, али мислим да фејсбук подстиче на овакав вид понашања. Временом губимо могућност да дуже задржавамо пажњу. Према томе, ово је процес самопродужавања. Ја сам на фејсбуку неких четири-пет месеци, а већ осећам последице тога.

Молим вас, ако можете, упоредите прелепи гурмански оброк од пет јела и грицкалице. На једној страни су јела пажљиво направљена да се међусобно допуњују, да нас природно воде кроз благоутробије, које кулминира општим задовољством не само нашег тела већ и нашег духа. На другој страни, ако смо провели дан мажњавајући чипс, актуелну инстант храну, нећемо доживети то задовољство као кад седнемо и поједемо оброк који је претходно добро испланиран.

Сусан Аделе Гринфилд, професор синаптичке фармакологије на Оксфорд универзитету, каже да су последице друштвених мрежа ,,избегавање кохезивних разговора који имају дубља а самим тим и дуготрајнија значења”. За последицу имамо мозак који средином 21. века постаје инфантилан, који може да држи пажњу само накратко, кога интересују само сензације, који нема могућност да саосећа са другима и коме је пољуљан сопствени идентитет.

Можда је овај период који иде искључиво ка интензивним звуцима и пошалицама добра ствар. Можда се еволуција природно завршава са човеком као производом друштвених мрежа уместо са социјализованом животињом. Могуће је да људске везе више нису оно што су некада биле. Ово би лако могао да буде следећи корак.

Ако вам нешто значи, не мислим да бих икада могао да заменим задовољство дуготрајног и заштићеног протеста у мојим текстовима чипсом од речи. Сигуран сам да биход њега временом добио чир.

(Превела: Јована Спаић)

*Американац у Београду

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Numerisanje-mozga.sr.html